vendredi

«Soy un chivo expiatorio» : Fernando Arrabal


[En Murcia Arrabal vivirà hoy dos momentos trascendentes: Manuel Jesús Obregón le regalará la escultura que le ha hecho y jugaré una simultánea de ajedrez frente a 21 aficionados.]

30.04.10 -
GONTZAL DÍEZ La Verdad (E)
...El autor de 'El cementerio de automóviles'... dramaturgo, ajedrecista y patafísico... Arrabal es arrebatadoramente arrabaliano... luego se transforma en caballo y acaba siendo rey y reina a la vez. Una veces es blanco y otras es negro.
Arrabal ríe como un niño... Arrabal se autodefine...:

- ¿Qué pensaría el niño que usted fue si le viera ahora?
- Qué bien se seguiría llevando este escritor con la Madre Mercedes. La mujer que me enseñó a leer, escribir y amar. O quizás, horrorizado, se inventara uno de sus [mis] 'arrabalescos': «Nunca segundos viernes fueron jueves».
- ¿Cuál es el mayor logro de su vida?
- Obviamente estaría por venir… 'si Pan quiere'.
- ¿El mayor fracaso?
- Lo fraguo caso por caso. Y ¿también? ¿estaría por venir?
- ¿De que se arrepiente?
- De mil cosas … por ejemplo de no haber dedicado más tiempo a la ciencia.
- ¿Qué le queda por hacer?
- Ser.
- Un personaje histórico con el que se identifica.
- Con el Atila enamorado del final de su vida. Con el Stalín adolescente y fervoroso seminarista de Tiflis.
- Un periodo que le hubiera gustado vivir:
- El big-bang. Es tan difícil de vivir fuera de la época actual.
- ¿A quién admira?:
- A mi padre (mártir y santo), a Topor, a Marcel Duchamp o a Beckett (q.e.p.d.). Todos los días añoro sus presencias. Y hoy a mis amigos…. a… Pynchon, Lis, Kundera, Lélia, Houellebecq, Samuel, Louise Bourgeois, y un etcétera gigantesco.
- ¿ A quién detesta?
- A mi testa
- Si tuviera poder ilimitado ¿Qué es lo primero que haría?
- Limitarlo, por lo menos.
-¿Quién le hubiera gustado ser?:
- ¿Cómo decirlo modestamente?: Fernando Arrabal. Soy una 'instalación de mi circunstancia'. Represento (por desgracia) al chivo expiatorio.
- Una obra de arte que considera fundamental e imprescindible:
- Para mí obviamente la mía.
- ¿El poder tiene sexo? ¿El sexo poder?:
- ¡Joder! ¡Qué lata! ¿'Quousque tandem'? ¿Cree que no nos hacen sufrir suficientemente estos groseros mellizos? Comunican con burqa.
- ¿Cuál es la mayor extravagancia que ha cometido?
- Desgraciadamente creo que siempre he vagado en el exterior. O en el margen. Como el personaje de mi novela 'Como un paraíso de locos' espero llegar a ser como todos.
-Una comida.
- El plato que hicieron para mí las personas que dijeron que me querían en mi primera infancia.
- ¿Qué debe sentir su lector?
- …sentirse en el vehículo del 'tohu bohu' (alias 'big bang'). La confusión tanto nos arrebata con arrobo ¿que nos crea obligaciones? El cíclope ciego se distingue mal del tuerto.
-¿Hay en su obra un alegato político?
- La política me despista o me aburre. No consigo interesarme a sus pistas. O a sus pestes. En el día a día. Por eso me sorprendió la acogida de mi 'Carta a Franco' en vida del dictador. Las poluciones nocturnas del nuevo rico ¿son cubitos de hielo entre las sábanas?
--¿Cuál cree que de sus célebres definiciones debería pasar a formar parte del diccionario de la RAE?
- No parece que se puedan establecer vasos comunicantes entre mi diccionario pánico y el de ella. Ni con visos de comunión. Sin que perdamos nuestras identidades al a alimón. Que un camello pase por el ojo de una aguja es menos infrecuente que encontrar al camellero que trató de hacerlo.
- ¿Le gustaría o le inquietaría volver a España?
- Tras un tiempo de penitencias obscurantistas atravesamos los senderos de las mistificaciones luminosas.
- ¿Cual es realmente la patria de su obra?
- Más que raíces dispongo de piernas.
- ¿Y su patria como ciudadano?
- Me acostumbré durante decenas de años al ninguneo oficial. Y a la obstinación de la censura. Hasta para el aprendiz de santo que siempre soñé ser, un juicio negativo colma. Incluso cuando sofoca de celos. 'La cólera es como un caballo desbocado' dice más o menos Enrique VIII de Shak.
- ¿Por qué interesa tanto a los jóvenes obras suyas escritas hace medio siglo como 'Fando y Lis'?
- El porcentaje de 'jóvenes' compañías o de 'teatros consagrados' a los que les importa mis obras es semejante aquí y en las antípodas. Las piezas elegidas (y las desechadas) las mismas. No rechazo las representaciones o los galardones. Ni los exhibo. Ni los solicito. Sería dar importancia a los premios.
- ¿Cambiaría algo del Pánico?
- ¿Conviene alcanzar la irrealidad desde la mayor vitalidad? Sorprende que mi 'circunstancia' tan familiar aquí y ahora lo sea igualmente en Sydney. Y sorprende aun más que una obra escrita por mí hace más de medio siglo la adopten jóvenes del Conservatorio.
- ¿El 'Guernica' de Picasso…?
- En las casas de fieras y en los museos… observarnos. No hay nada tan afrodisíaco como la inocencia.
- ¿Usted qué ve en Picasso?, ¿excita su imaginación? - Todo lo que yo pueda decir de Picasso tendrá aún menos trascendencia que lo que opinó el ministro republicano Ucelay en 1937. Me conmueve y mueve mi imaginación (es decir el arte de combinar recuerdos) la biología molecular, el teatro, la proteína, los objetos 'fractales', la poesía…
- ¿Qué idea podía tener Picasso de todo esto? - No debo opinar sobre el militante y el patriota (Picasso). Le conocí muy tarde en su vida. Que los rinocerontes canten, es de por sí bastante molesto, pero lo insoportable es que vuelen.
- ¿La 'revolución' es posible en un país civilizado y rico…?
- Los arrabales albergan a los ciudadanos de las aldeas. ¿Cada vez más mustios?
- ¿Los pueblos se van despoblando mientras pierden sus fiestas?
- Los bárbaros son menos civilizados (¿y menos ricos?) pero ¿más bárbaros? Otro arrabalesco: Lo que desaparece de nuestros modos se hace moda ; y lo que se 'démode' resucita en nuestros modos.
- ¿Y la situación del país, con sus polémicas?
- No sigo el folletín de la actualidad. El Poder aquí y allá ¿cada vez tiene menos poder? ¿Por eso usa las estadísticas: como sueños del deseo? La Bolsa vive cada día más ajena ¿es un santuario religioso? ¿Celebra el milagro de hacer del dinero, dinero?
- ¿A qué género literario, cinematográfico, musical... pertenece la actual escena mundial, tan ruidosa y melodramática?
- El teatro de hoy es catastrófico, bestial, confuso y genial. Forma con la ciencia los dos avatares del saber actual.
- ¿Ha vuelto a escribir a los titanes?
- Los aterrorizantes bicharracos llamados 'quimeras' están presentes. Dando del brazo de los prometeos del hombre nuevo. Todos podemos teorizar sobre la parte más maldita de los terráqueos, por que todos formamos parte de la maldición.
- ¿La libertad de expresión sigue preocupándole?
- Cuando dos extremismos se enzarzan la razón les da argumentos.
- ¿Muchos le consideran ya un autor clásico. ¿no es un peligro para usted, ahora que es tan reconocido y representado?
- El peligro ¿se va con la consideración? Probablemente no. Permanece como la sonrisa del gato de Chester.
- En espera al momento público ¿tiene ya pensado algo? ¿improvisará?
- La improvisación accede a la panacea de no hacer nada a medias.
- Su recordada y delirante intervención. ¿No fue quizá una demostración del vértigo del ser humano ante un nuevo milenio?
- 'In vino veritas' pensó uno de los tres hijos de Noé. El elefante tuvo que cortarse la trompa; su rabito sentía celos de ella

jeudi

ABC Madrd: Arrabal: «Quiero morir en plena polución nocturna»



MARIO S. GUILLÉN ABC, 29-04-10:


...Fernando Arrabal, uno de los escritores más prolíficos y combativos... lleva ocho décadas sobre el planeta Tierra... Mañana actuará de «cabeza de cartel» cultural en el festival SOS 4.8 ... ante un público joven... en lugar de una entrevista se ha realizado una «autoentrevista»... reproducimos estas preguntas y respuestas tal y como Arrabal las escribió...
...son para no perdérselas.

- Mario Sánchez Guillem del diario ABC: -¿Sabe lo que significa ‘Fernando Arrabal Art Tour’?
Fernando Arrabal.-Desgraciadamente, no. Daría cualquier cosa porque no me hubiera hecho esta pregunta.
[En Murcia espero vivir dos momentos trascendentes y obviamente inmerecidos: Manuel Jesús Obregón me regalará la escultura que me ha hecho y jugaré una simultánea de ajedrez frente a 21 aficionados.]
- ¿Se ha adelantado a su tiempo?
Fernando Arrabal. Gracias a su omnisciencia el Dios Pan puso los principios antes de los finales.
- Si Cervantes hubiera entrado en el Movimiento Pánico…
…Hubiera terminado su obra “La confusa”.
- ¿Qué opina del Pánico?
Los que nos hacen el honor de interesarse por este arte de vivir y esta filosofía (que pretende ser científica) no confunden el futuro del Pánico con la historia del Pánico.
- Jodorowsky, Topor y usted ¿cuando fundaron el Movimiento Pánico imaginaron su porvenir?
Que los rinocerontes canten, es de por sí bastante molesto, pero lo insoportable es que vuelen.
- Se le «acusa» de anticonformista… de provocador
Incomprensible...
- Permítame insistir ¿Ha reinventado la provocación como escribió The Village Voice?
La provocación es infantil, centrípeta y aleatoria.
- Pero entonces ¿Por qué le acusan de provocador?
Cosas más peregrinas se oyeron. Y se oirán. Los caníbales diabéticos no comen fabricantes de azucarillos.
- Un periodo que le hubiera gustado vivir.
Puedo teorizar sobre la parte más maldita de los terráqueos. Formo, con los demás, parte de la maldición.
-¿Qué le llevó a escribir?
Se me ocurrió de niño al ganar el concurso de superdotados en 1941. Hubieran debido congelarme.
-¿De que se arrepiente?
Fernando Arrabal.-De tantas cosas. De no haber abrazado las matemáticas cuando me lo recomendó el tribunal de mi premio en 1941.
-¿Qué es la felicidad?
-Si existiera ¿habría mejor calidad para alcanzarla que la generosidad de las valkirias o de Borges?
-¿Le sorprendió la acogida internacional de su libro “Carta a Franco” (1972), evidentemente prohibida en vida del dictador como toda su obra?
- Quizás porque fue el único… las sabandijas cuando enferman no se meten en la cama.
-¿Qué relación tiene con Pynchon, Louise Bourgeois, Kundera o Houellebecq?
- Con una relación menor Arquímedes hubiera levantado la tierra.
-¿Qué podría justificar la mentira?
-Nada. Es una componenda inútil con la ira suicida de uno mismo. El cíclope ciego se distingue mal del tuerto.
- ¿Cree realmente que el ser humano va al inevitable fin, al fin de las ideas y el triunfo de la violencia?
Fernando Arrabal. ¿Vivimos tiempos de hermosa miopía? Matar por placer parece peor que hacerlo por ideal.
-¿Cómo le gustaría morir?
-Durmiendo en plena polución nocturna.
-¿En qué se inspira para escribir?
-Que un camello pase por el ojo de una aguja es menos infrecuente que encontrar al camellero que trató de hacerlo.
-¿Cree que el hecho de que el régimen de Franco prohibiese su obra es, mirado desde la distancia, como un honor?
-Los chimpancés con uniforme son quienes mejor pronuncian discursos.
- Mel Gussow (NYTimes) escribió que usted es el último superviviente de los tres avatares de la llamada modernidad: pánico, surrealismo y el Colegio de Patafisica ¿Qué opina?
- En el grupo surrealista tan sólo estuve (con presencia diaria) tres años. Ni siquiera ni mil años, ni mil días
-¿Políticamente que era entonces este grupo?
-Como lo fue siempre: el ala cultural del partido comunista/trotskista.
-¿Artísticamente?
l.-Lo formaba el corro de rebeldes más espeluznante y genial de aquel momento.
-¿Y ustedes tres?
-A nosotros tres nos consideraron los espeluznantes de los espeluznantes. Por puro autismo.
-Se pretende que es un adepto de la confusión.
-Todo lo contrario: soy casi fanático de la exactitud, del ajedrez, del mordisco amoroso en el trasero y de la ciencia.
- El hombre pánico…
-…incluso el pene observa con pena el eterno triunfo de la confusión. Hoy como en tiempos de Sócrates.
.- El Colegio de Patafisica que define al omnipresente universo de las excepciones. ¿por qué le nombró “trascendente sátrapa”?
-Inmerecidamente. E injustamente, se habla menos de los miles de miembros que hoy forman el Colegio de Patafisica, que de los cinco trascendentes sátrapas aún en vida (Umberto Eco, Dario Fo, Edoardo Sanguineti, Benoit Mandelbrot y yo). Desgraciadamente acaba de ocultarse (fallecer, “vulgaris”) Baudrillard. Y años antes los irremplazables Marcel Duchamp, Max Ernest, Ionesco, Man Ray…
-¿Cuál es su via?
Fernando Arrabal.-Las golondrinas parisienses y los palomos murcianos ignoran la manía demente de ir siempre en línea recta.
-¿Cree que Cervantes se enorgulleció desde el más allá cuando usted abofeteó a un presentador de la TV francesa (Emmanuel Baer) por tratar irrespetuosamente el nombre del autor?
-Cervantes tenía demasiado humor como para no apreciar mi reacción.
-¿Es realmente anarquista como se dice?
Fernando Arrabal.-Recuerdo la réplica política de Sancho Panza: "Ni quito ni pongo rey sino que me sirvo a mí que soy mi señor".
-¿ Por qué le estrenan tanto jóvenes compañías?
-El porcentaje de jóvenes compañías (o de ‘teatros consagrados’) a los que les importan mis obras (o a las que les importa un comino todo lo que haya podido escribir) hasta el punto de representarlas es misteriosamente semejante hoy en el ecuador y en las antípodas.
-¿Cuáles son sus obras mas representadas?
-Las elegidas (y las desechadas) son las mismas siempre.
-¿Por qué gusta?
-No creo que guste. Si tanto me representan o me visitan en la red creo que será …¿por buen gusto? ¿por gustirrín? ¿por llevar la contraría a los mandamasas? No creo que en vida pueda ver contemplada mi obra con serenidad.
-¿Por qué cuando el alcalde de Venecia, el 6 de junio, le presentó en el Ateneo Veneto (durante la Bienal de Venecia) como «el dramaturgo vivo más célebre del globo» todos quedaron encantados?
-Porque nadie conoce el nombre de un solo dramaturgo. Se habrían quedado aun más satisfechos si me hubiera presentado como : «El último tigre de Bengala».
-¿Leyó la lista del The New York Times de las 100 personas más influyentes del mundo?
-Entre ellos, no hay un solo dramaturgo ni un poeta. Mejor para nosotros. Podemos vivir el renacimiento desde las catacumbas. Nadie trata de “comprarnos”. Nada tenemos que “vender”
-Es usted tan especial…
-Sorprende por ello que mi ‘circunstancia’ [familiar sólo para mí] pueda serlo igualmente para un joven actor de Toledo (España) o de Toledo (Usa).
-Tras los tiempos de penitencias obscurantistas ¿atravesamos los senderos de las mistificaciones luminosas?
-Me acostumbré desde hace 59 años a la hostilidad (¿paranoica?) de los censores.
-¿Y a la obstinación de los inquisidores?
Fernando Arrabal.- ¿No soportan mi circunstancia…?: ¿…mi padre primer condenado a muerte de la guerra civil? ¿… mi carta al general? ¿… mi presencia en la “vanguardia”? … ¿etc. etc.? .
-¿Por qué a la muerte del general tiene usted toda su obra prohibida?
-Es un titulo de gloria que no merezco ni remotamente. Si dos puerco-espines se cruzan tiene prioridad el de más espinas.
-A los teatros decimonónicos internacionales, ha escrito Esslin, les asusta su teatro ¿es cierto?
-Cómo nos gustaría ver la luna bocabajo.
-Los teatros solemnes le representan…
-…en la ‘Comédie Française’ y otros teatros nacionales europeos (como el Teatro Real de Madrid) se puede representar mi teatro actualmente de la forma más sorprendente e incluso arriesgada. O no representarse sin que ni siquiera las masas salgan a manifestar su repulsa por ello.
-¿Por qué en su día su “Emperador de Asiria” se hizo en el Royal Nacional Theatre de Londres con el inolvidable Sir Laurence Olivier?
-Porque sistemáticamente rueda fortuna no da el triunfo a los mejores, sino a los más conocidos.
-Su teatro se publicó, hasta 1977, antes en japonés o griego que en su lengua materna…
-Por orden de las autoridades. La sarna inteligente prefiere los toros colorados.
-Dice usted que no es emigrante sino desterrado.
-Puesto que más que de raíces dispongo de piernas. Soy de Destierrolandia.
-¿Por qué se inspiró en el mito de Fausto en su ópera Faustbal y hace protagonista a una mujer?
-Porque desde niño me digo frente al enigma fecundo: “Desabrocha tu uniforme. Hay otro debajo ¡carajo!”
-¿Que piensa del tiempo?
-Gracias a un reloj de sol (y de pulsera) cada instante señalaría la hora que más nos apeteciera. El mundo es rotatorio. Pronto viajaremos en el Tiempo. Es solo una cuestión de presupuestos (K.Gödel ó Levy-Leblond).
-¿Cómo ve el futuro, desde París donde vive?
-Menos los adivinos, todos pueden prever el porvenir.
-¿La confusa complejidad actual…?
Fernando Arrabal.-Hace que los problemas cambien de naturaleza para que las ‘soluciones’ parezcan racionales.
-¿Y de sexo?
Fernando Arrabal.-Sólo sé que no sé nada (como de casi todo).

mercredi

Oraçao de F.Arrabal . Brasil .Orlando Bastistim


DIRECCION: Orlando Basptistim

TRADUCAO: Wilson Coelho

ASSITENTE DE DIRECCION: Felipe Macedo

ELENCO:

Nivia Maziero

Romeu Maccione

Gabriele Duvale Sousa

O r a ç a o de Fernando Arrabal

mardi

CHESS. Simultánea de ajedrez.









30-IV,

SOS 48,

Murcia (E),

5h13' pm :

Chess.

Echecs.

Simultánea de ajedrez.
Fernando Arrabal frente a 21 aficionados.

***

TWITTER:

30-IV, SOS 48, Murcia (E), 5h13' pm : Chess. Echecs. Simultánea de ajedrez. Fernando Arrabal frente a 21 aficionados.

samedi

Teatro Madelenianum... estreno de F.Arrabal , con Boba Stojnic... y entrevista en POLITIKA (Belgrado)


Entrevista (en francés: ver màs abajo) ... en primera pàgina del suplemento cultural de POLITIKA (Belgrado):
http://www.politika.rs/rubrike/Kulturni-dodatak/Trudio-sam-se-da-deshifrujem-cirilicu.sr.html ).

Културни додатак


ЕКСКЛУЗИВНО
Трудио сам се да дешифрујем ћирилицу
У романима, поезији, драмама и филмовима налазимо и ехо личне трауме коју је доживео након што је сазнао од мајке да је она била та која је потказала његовог оца, уз објашњење да је то било „за његово добро”, као што каже Фернандо Арабал уочи доласка у Београд на премијеру своје драме у Мадленијануму

Фернандо Арабел: Бескрајне партије шаха са Дишаном
Од дописника из Париза

Париски стан Фернанда Арабала личи на Али-бабину пећину која крије ретку уметничку ризницу.

Просторије које је овог априлског поподнева освојила раскошна светлост испуњене су сликама и предметима његових пријатеља Јонеска, Дарија Фоа и Кундере.

Око њих се тискају студенти драматургије из Солуна које смо затекли у посети Арабалу и други патафизичари, који су им дуго причали о свом духовном вођи, писцу Алфреду Жарију, творцу овог концепта патафизике као „науке измишљених решења”.

У центру гравитације је Арабалова појава, живахна попут чигре и поред његових осамдесетак година. Овај песник, филмски редитељ, романсијер и драматург шпанског порекла снимио је седам дугометражних филмова, написао 14 романа, стотине књига поезије и позоришних комада, од којих ће последњи, „Чекај ме на небу, љубави моја”, имати светску премијеру у Београду 25. априла, на малој сцени позоришта Мадленијанум, у извођењу Добриле Стојнић и у режији Тање Мандић Ригонат.

На једном од зидова је пародија „Тајне вечере”, коју је по његовим скицама осликао шпански сликар Мартин Фелез,у чијем је центру Арабал, окружен патафизичарима и уметницима који су обележили XX век, међу којима су Дали, Јонеско, Набоков, Кафка, Кундера, Мишима, Дишан, Борхес, Пикасо, „можда не најинтелигентнији, али вероватно најгенијалнији”.

Није лако започети разговор са једним од интимних сведока XX века, његових уметничких врхова и његових ратних суноврата.

Затвор ми је учврстио ставове

Арабал, међутим, не делује као неко ко носи тежину година и спознаје,већ као несташни вилењак, алхемичар који влада тајнама и овог и оног света.

– Ништа не узимам озбиљно, али готово све схватам трагично. Саслушали су ме (помало) када сам својевремено говорио о страхотама франкизма, много мање када сам говорио о Полу Поту. Како би припремили Алцхајмера, политичари вежбају да све забораве.

Комад „Чекај ме на небу, љубави моја” је монолог жене која се спрема да се придружи ономе ко је чека на небу. То нас враћа на Ромеа и Јулију, Фанда и Лис, Нађу и Бретона, Далија и Галу…

– Овај комад је делимично аутобиографски. Гала је имала крила, кад год би је Дали пољубио она би лебдела. Односи између „Њега” и његовог оца нису, наравно, моји. У комаду чујемо ехо оних који одбацују осредњост. Позив на слободу, на индивидуалну одговорност. Суочени са носорозима који приказују Адама и Еву са пупком – каже Арабал.

Прве клице овог комада су зачете у затвору још 1967. године у коме се Арабал обрео када га је Франкова полиција ухапсила због једне посвете која је оцењена као „светогрдна и непатриотска”. Тешке казне се извукао захваљујући изузетном залагању европских интелектуалаца који су тражили његово ослобођење.

– Затвор (у коме сам мислио да ћу провести дванаест година) учврстио ми је ставове. И скромност. Помогао ми је да проширим хоризонт. Ко нема ништа, ништа не ризикује.

Бекет је тим поводом написао снажно писмо судијама у коме тражи да ослободе Арабала јер он већ довољно пати „како би нам пружио дело”.

– Бекет је говорио о себи као песнику, као ствараоцу који то познаје. Знао је по коју цену успевамо да освојимо делић истине. Истина је застрашујућа. Филозоф одређује задатак уметности како би нам помогао да не подлегнемо спознајући истину. Дављеник има воду у устима.



Добрила Стојнић као Гала Дали
Затворска епизода је била пресудна за Арабала и због тога што га је приближила искуству његовог оца, који је страдао од франкистичког режима након што се определио за републику. У писму генералу Франку из 1971. године Арабал се обрачунава са тоталитаризмом и прокламује жестоку љубав за слободом.

– Када сам сазнао како се мој отац понео 1936. године, постао је мој модел. Одбијао сам да његов пример остане непознат, да његов глас буде угушен. Да његов чин верности својим принципима буде заборављен, искривљен, оклеветан. Пишем како би ме читао у дијагонали.

Обрачун са неправдама, нетолеранцијом и глупошћу, чији ехо налазимо у његовим романима, поезији, драмама и филмовима последица је искуства шпанског грађанског рата и личне трауме коју је доживео након што је сазнао од мајке да је она била та која је потказала његовог оца, уз објашњење да је то било „за његово добро”.

– Можда је моја биографија „за пример”. Тужан пример свакако. Мој отац и моја мајка су припадали двема братоубилачким таборима. Ову драму грађанског рата сам нажалост делио са сународницима. Има неких гондола које су заробљене у каналима од челичне пиљевине.

Као што су дада и надреализам били одговор на апокалиптични свет после Првог светског рата, позориште апсурда и покрет „паника”, који је 1962. године основао са пријатељима Јодоровским и Топором, одвојивши се од Бретоновог круга надреалиста, био је одговор на епоху која је уследила након Другог светског рата, а која се показала изузетно креативном...

– Расправља се о тој етикети „апсурда” која је прилепљена на рад неких уметника после Другог светског рата. Зар дада не произилази у великој мери из апсурда? Бекет није себе сматрао „драматургом апсурда”. Био сам сведок његове реакције на есеј Томаса Еслина. Збрка? Зар она није постала још већа након два тако крвава рата? Када се латим писања више не личим на себе. Какав суноврат!–каже Арабал.

Збрка, противречности, бруталност и богатство које налазимо у Арабаловом позоришту нису ништа друго до одраз света.

– Све то чини нити стварности. Разнолике, променљиве, недокучиве у свој својој сложености. Збрка је друга реч за сложеност. Моје позориште покушава да одражава овај вртлог. Као да ми по темену игра балерина на врховима прстију.

Исмеван због ниског раста

Одговоре на ову збрку потражио је у математици, која је постала једна од главних сфера његовог интересовања, уз шах, у коме важи за једног од светских стручњака. Бретон га је често опомињао због тога што би у току вечери играо бескрајне партије шаха са Марселом Дишаном.

– Шах и математика су веома богати и сложени, али подлежу правилима. Хватамо се за Аријанину нит која не постоји у стварности. То ми служи да овладам збрком како бих поштовао измирење супротности. Свака лепота је успавана.

Захваљујући овој страсти за шахом открио је „Политику” и научио ћирилицу како би анализирао партије Глигорића, Љубојевића и других шаховских мајстора.

– Током десетак година сам читао ваш лист, тачније његову шаховску хронику. За мене је она била најбоља на свету. Био сам (и остајем) пријатељ ваших великих мајстора, којима сам се дивио. На екипним светским шампионатима увек су играли за прво место. Најбољи лист је зато био у Београду. Трудио сам се да дешифрујем ћирилично писмо, како бих покупио мрвице са гозбене трпезе. Мајстор не објашњава, већ описује.

Ова страст за шахом је утицала да развије личну теорију о односу памћења и случаја и дође до закључка да је „живот памћење, а човек случајност”, како је написао 1962. године.

– Нећу да говорим као Брехт. Нећу ни да се ослањам на дидактичке теорије. Полазим од сопственог искуства. Од сопствених „околности”. А ако је мој текст успео, то значи да се уздигао до универзалног… да оставимо скромност по страни. Хедона је кћерка Ероса и Психе.

Једна од последица отпора франкистичкој диктатури је била и жеља да раскине са вредностима и са канонима образовања које је примио у детињству, због чега је изопачавање светог, изокретање верске симболике у срцу његовог дела.

– Ако Бог постоји, он може само да буде на страни слободе. Да ли је створио зло како би сам имао избор? Да ли би Бог био највернији анархиста? Да ли сања да се не би досађивао док спава?

Из љубави према различитости је Арабал (коме су се школски другови подсмевали због ниског раста) развио естетику наказног, ружног до одбојности, какву налазимо код дадаиста или британских сликара Френсиса Бејкона и Лусијана Фројда.

– Без разлика нема живота. Дакле ни противречности, богатства, слободе. Чак ни о атеизму не пишем као о верским заповестима.

Бог је направио блог

Пошто је изгубио породицу у Шпанији, Арабал је пронашао нову у Паризу, у друштву Јонеска,Бекета, Адамова, Далија, Пикаса, Ворхола, Керуака, Буњуела, у епохи када је уметнички живот кључао у француској престоници.

– Из тог времена носим заносне успомене. Незаслужене. Сви ми смо били „десперадос”, странци. Многи су допринели слави париске школе. Доказивали смо да треба имати ноге, а не корене. Њихова машта никада није пустила стомак.

Волео сам њихов хумор. Њихову генијалност. И жалим за њиховим трагичним животима, као у случају Адамова. Волео сам да играм шах са Бекетом, да се упуштам у разговор са Јонеском, попут лавиринта, да уживам у дослуху са Буњуелом и Борхесом. Њихови клеветници трче за поезијом: ја се кладим на њу.

Данас његова уметничка породица укључује, између осталих, Умберта Ека, Милана Кундеру, Даријана Фоа, Луиз Буржоа и, однедавно, Мишела Уелбека.

– Сваке године, на пример, одлазим да посетим Луиз Буржоа у Њујорку. Управо сам јој уручио титулу „витеза велике трбушине патафизичара”.

Арабал каже да није политички ангажован, али да гаји симпатије према анархизму. Где се данас налази бунт?

– Чини ми се да се данас бунт, као и увек, налази у вољи и потреби да се самостално мисли и да се побегне од конформизма било које врсте. Али поклоници монохромног објављују: прилика је бледољубичаста.

Арабал, који ће присуствовати премијери свог комада у Београду, један је од ветерана Битефа, на коме је још 1968. године освојио „Гран при” и награду публике за представу „Гробље аутомобила”.

– Битеф се показао у свом сјају са Миром Траиловић и њеном екипом. На њему су изведене најинвентивније и најзахтевније представе. На крају шестог дана Бог је направио блог и одморио се, завршава овај разговор Арабал, који се спрема да Београђанима прикаже и своју серију видео-радова и блогова.



Ана Оташевић
[објављено: 24/04/2010]
***
Questions de Ana Otasevic:
- En préparant cet entretien je ne savais pas où commencer. C’est difficile d’entamer la conversation (même par email) avec un des témoins privilégiés du XX siècle, de sa grandeur artistique et ses horreurs meurtrières... Est-ce que vous prenez au sérieux ce rôle de témoin ?

Personnellement, hélas, je ne prends rien au sérieux. Mais presque tout au tragique. On m’a écouté (un peu) pour les horreurs du franquisme. Beaucoup moins pour Pol Pot (par exemple) quand je les ai décrites en leurs temps. Pour préparer leur futur Alzheimer les politiciens entraînent leur mémoire à tout oublier.



- « l’Adieu aux dinosaures » est une histoire d’amour qui se relève dans le « monologue d’une femme qui s’apprête à rejoindre celui qui l’attend au ciel ». Ce texte évoque l’histoire d’amour des couples comme Roméo et Juliette, Fando et Lis, Nadja et Breton…mais l’inspiration était le couple Dali et Gala ?

« Adieu aux dinosaures » est en partie autobiographique. Gala avait des ailes : dès que Dali l’embrassait il planait. Les rapports de « Lui » et de son père ne sont évidemment pas les miens



- Vous le présenté comme « les cris de ceux qui s’écartent de la médiocrité »….

On entend l’écho de leur réverbération. Un appel à la liberté. A la responsabilité individuelle. Face aux rhinocéros qui peignent Adam et Eve avec un nombril.



- Cet pièce, vous avez écrit qu’elle est germée dans la prison franquiste en ’67. Ce fut un moment déclencheur pour vous ?

La prison (où j’ai cru peut-être devoir passer douze ans) m’a affermi dans mes positions. Et dans ma modestie. A-t-elle été un déclencheur? Elle m’a permis d’élargir mon horizon. Qui n’a rien… ne risque rien.





- La révolte contre l’intolérance et l’injustice est présente dans votre œuvre depuis cette époque…Dans Lettre au général Franco vous proclamer votre amour de la liberté, contre la dictature. C’est aussi grâce à un attachement à la mémoire de votre père ?

Lorsque j’ai appris son comportement de juste en 1936, il est devenu mon modèle. J’ai refusé que son exemple demeure caché. Que sa voix soit étouffée. Que son geste de fidélité à ses valeurs soit terni, dévoyé, calomnié. J’écris pour qu’il me lise en diagonale.

 

- Dada est Surréalisme était la réponse des artistes aux monde apocalyptique après la Première guerre mondiale ; le théâtre d’absurde et le mouvement Panique au Deuxième guerre. Absurde et confusion sont au cour d’une époque après guerre qui fut extrêmement créative…

On discute à propos de l’étiquette d’« absurde » apposée sur l’œuvre de certains artistes après la seconde guerre mondiale. Dada ne ressortit-il pas beaucoup à l’absurde? Beckett ne se considérait pas comme un « dramaturge de l' absurde ». J’ai été témoin de sa réaction lorsqu’il a reçu l’essai de Thomas Esslin. La confusion ? … n’a-t-elle fait que croître après deux guerres aussi meurtrières ? Lorsque je me mets à écrire je ne suis plus le même. Quel abîme !

 

- La confusion, des contradictions, la brutalité, la richesse qu’on trouve dans votre théâtre est un reflet du monde ?

Je l’espère. Tout ceci forme la trame du réel. Varié, changeant, insaisissable dans toute sa complexité. Confusion est un autre mot pour complexité précisément. Mon théâtre tente de refléter ce maëlstrom. Sur ma nuque une ballerine claque des talons.





- Votre propre expérience a montré, dans une façon terrible, ces contradictions – votre père disparu, après avoir être condamné a morte et votre mère qui a dénoncé votre père au régime franquiste…

Peut-être ai-je eu une biographie «exemplaire». Tristement «exemplaire» en ce sens. Mon père et ma mère appartenaient aux deux courants fratricides. Ce drame de la guerre civile, je l’ai malheureusement partagé avec mes compatriotes. Il y a des gondoles prises dans des canaux de sciure d’acier.

 

- Cette confusion vous l’avait cherché dans les échecs et mathématique?

Il me semble que les échecs et les mathématiques sont d’une grande richesse et complexité mais qu’ils obéissent à des règles. On saisit un fil d’Ariane qui fait défaut dans le réel. Ils me servent à maîtriser le chaos afin de respecter la conciliation des contraires. Toute beauté est endormie.

 

- Grâce a cette passion pour les échecs vous avez découvert Politika et appris cyrillique, pour lire des analyses des partie de Gligoric, Ljubojevic et les autres ?

Pendant des dizaine d’années j’ai lu votre journal. Précisément sa chronique échiquéenne. Je la jugeais la meilleure au monde. J’étais (et je reste) ami de tant de grands maîtres de chez vous. Je les admirais. Au cours des championnats du monde par équipes ils luttaient toujours pour la première place. La meilleure revue était aussi à Belgrade. Je me suis appliqué à déchiffrer l’écriture cyrillique. Pour recevoir quelques miettes du festin. Le maître n’explique pas il décrit.



- «La vie est la mémoire et l’homme est le hasard » - écrivez-vous avec deux autres fondateurs du groupe Panique, Topor et Jodorowski en ‘62. … Les souvenirs sont essentiels pour votre inspiration ?

Je ne parlerai pas comme Brecht. Je ne m’appuierai pas non plus sur des théories didactiques. Je pars de mon expérience. Ma « circonstance ». Et si mon texte est abouti, c’est qu’il s’est élevé à l’universel … toute modestie mise à part. Voluptas est fille de Cupidon et Psyché.





- La perversion au sacré est au cour de votre ouvre… Comment vous vivez l’époque ou l’idée de Dieu est de retour dans sa forme dogmatique ?

Si Dieu existe, il ne peut qu’être du côté de la liberté. A-t-il créé le mal précisément pour pouvoir lui-même avoir le choix ? Dieu serait-il le plus fidele des anarchistes ? Rêve-t-il pour ne pas s’ennuyer pendant son sommeil ?

 

- Le monstrueux est très présente dans votre ouvre. Comme des peintres Francis Bacon, Dado et Lucian Freud vous avez développé une esthétique de la monstruosité, de laideur, jusqu'à repoussant, en prêchant le droit d’être différant….

Sans différence il n’y a pas de vie. Donc de contradiction… richesse… liberté. Même de l’athéisme je ne fais pas un article de foi.



- En arrivant en France votre famille est devenu la famille artistique – Ionesco, Beckett, Adamov, Dali, Picasso, Bunuel, Warhol, Kerouak…. Quels souvenirs gardez-vous de cette époque…

Des souvenirs éblouissants. Immérités. Nous étions tous des «desterrados». Des étrangers. Beaucoup ont donné à l’Ecole de Paris ses titres de noblesse. Nous prouvions qu’il faut avoir des jambes , pas des racines. Leur imagination n’a jamais pris de ventre.

 

- Vous étiez proche de Beckett, Ionesco, Adamov, Bunuel, Borges, à qui vous avez consacré une film. Quels souvenirs gardez-vous d’eux ?

J’ai aimé leur humour. Leur génie. Et je déplore le tragique de leur vie, par exemple dans le cas d’Adamov. J’ai aimé jouer aux échecs avec Beckett ; me lancer dans des conversations labyrinthiques avec Ionesco ; savourer notre connivence avec Buñuel ou Borges. Leurs détracteurs courent derrière la poésie : je parie pour elle.

 






- Beckett est sorti de silence dans une lettre envoyé aux vos juges, où il a écrit que vous souffrez déjà suffisamment « pour nous donner une ouvre «. Est-ce qu’il n’a pas parlé plutôt de lui ?

Beckett parlait de lui en poète. En créateur qui est passé par là. Il savait à quel prix on parvient à ressusciter une parcelle de vérité. La vérité est affreuse. Le philosophe fixe à l’art la mission de nous éviter de succomber en apprenant à connaître cette vérité. Le noyé a l’eau à la bouche.

 

 - Aujourd’hui votre admiration porte à Umberto Eco, Kundera, Dario Fo, Louis Bourgeois, et récemment Houellebecq….

Par exemple ,je vais voir tous les ans Louise Bourgeois à New York .Je viens de lui remettre le titre de commanderesse exquise dans l’ordre de la Grande Gidouille des pataphysiciens. Elle appelle un chat un chat , et le mouton un lion.





- Où c’est trouve la révolte aujourd’hui ?

Il me semble que peut-être aujourd’hui la révolte, comme toujours ,se trouve dans la volonté et la nécessité de penser par soi-même et de fuir le conformisme quel qu’il soit. Mais les fans du monochrome déclarent : l’occasion est mauve.



- Vous avez reçu à l’époque le Grand prix du Festival Bitef à Belgrade, aux lieux de Adamov, pasque il a porté des sandales ?

Oui, c’est une légende qu’a racontée à ce moment-là un narcissique séduit par l’amour propre. Mais en réalité je n’ai jamais cru à sa version « drôle ».



- Est-ce que Belgrade a montre son coté conformiste, autant plus q’il s’agit d’une festival du théâtre dit avant-garde…(Vous le comparé au festival du Cannes…)

Tout au contraire , le théâtre s’y est montré dans tout son éclat avec Mira Trailovic et son équipe. Le plus rénovateur et exigeante a été représentée dans sa diversité et sa richesse. A la fin du sixième jour, Dieu créa le blog et se reposa.

 

 

-Est-ce que la première mondiale de « l’Adieu aux dinosaures » sera occasion de vous voire à Belgrade ?

Oui , bien sûr , je tiens absolument à être présent pour la première de l‘ « Adieu aux dinosaures » , et à rendre à Boba l’hommage qu’elle mérite . La création de ma pièce est bien la meilleure réponse que je puisse faire à votre question précédente. L’avenir… déjà !

Estreno «Espérame en el cielo..." d'Arrabal, Belgrado, Nikola Neskovic


25-IV:
Estreno de
"Espérame en el cielo amor adorado"
(«l'Adieu aux dinosaures »)
de Fernando Arrabal
con Nikola Neskovic
(‘la sublime Boba’)
… en serbio
Teatro Madlenianum
… en presencia del autor.

vendredi

Baal Babylone de F.Arrabal. Varsovia


BAAL BABYLONE
de Fernando Arrabal

Varsovia
POLISH R.ZAIKS

Traducción al polaco de Maria Ziebina
Direccción de Iwona Malinowska

jeudi

Picnic d'Arrabal. Petersgårdens Drama. Lund. Sweden


Groupe suédois,

nommée PETERSGARDEN


Pique nique en campagne

de Fernando Arrabal


mai/juin


Jean Bolinder

Petersgårdens Drama
Trollebergsvägen
Lund
Sweden

O GRANDE CERIMONIAL de F.Arrabal; Sao Paulo Brasil, direção de Reginaldo Nascimento,



ESTRÉIA NO TEATRO AUGUSTA
"...a peça O GRANDE CERIMONIAL,

do dramaturgo espanhol Fernando Arrabal,

estréia dia 12 de maio,

quarta-feira, às 21h,

no TEATRO AUGUSTA

...a Peça narra a história de Cavanosa, um Casanova as avessas que todas as noites seduz uma mulher e a leva a seu quarto onde estabelece o cerimonial: um rito tresloucado de amor, que não passa de um projeto, uma fantasia extraída de seus sonhos. O Cerimonial acontece quando Cavanosa encontra a Mulher-menina, a pureza profana que com ele irá desbravar o mundo. Uma história de amor às avessas, levada às últimas conseqüências.

...a Montagem do Teatro Kaus,

tem direção de Reginaldo Nascimento

...peça traz para cena o mundo claustrofóbico do autor e estabelece um jogo permanente entre o belo e o grotesco, a vida e a morte, o sonho e a realidade, a fantasia e os pesadelos, de cinco personagens: Cavanosa, A Mãe, Sil, O Amante e Lis..."


“Revelamos na montagem um pouco do universo de Arrabal, vestido com as cores da ciência, da filosofia, da rebelião, do humor, do sofrimento, do amor e da imaginação sem limites”.

mercredi

Jornada de Homenaje.Arrabal en la Complutense



Jornada de Homenaje organizada por


el Instituto del Teatro de Madrid


y la Facultad de Filología


Arrabal en la Complutense


Día 17 de mayo de 2010
Sesión de mañana:


Preside el Rector de la Universidad Complutense de Madrid ,


Carlos Berzosa





Manuel Alvarez Junco, Vicerrector





Conferencia sobre el teatro de Fernando Arrabal
de Javier Esteban (Generación XXI)



Francisco Torres Monreal (Universidad de Murcia)





Mesa redonda: Arrabal poliédrico, con la participación, entre otros, de

ANTONIO GARRIGUES WALKER


Cristina Santolaria (Subdirectora General de Teatro, Ministerio de Cultura),


María Jesús Valdés,


Juan Carlos Pérez de la Fuente y


Javier Huerta Calvo, Catedrático de Literatura Española y Director del Instituto del Teatro de Madrid





Sesión de tarde: Encuentro de Arrabal con profesores y estudiantes de la Complutense


Representación de


Fando y Lis del autor


dirigida por David Ojeda.





Los dramaturgos


IGNACIO AMESTOY


y PALOMA PEDRERO


interpretarán


GUERNICA de F.Arrabal,


bajo la dirección del alumno de Javier Huerta Calvo HERMES DAMIÁN.

La revista Leer, que dirige JOSÉ LUIS GUTIÉRREZ, dedicará su número de mayo a ARRABAL

**



Paraninfo Facultad de Filología

Picnic y Fando & Lis de Fernando Arrabal. Praga



XVII Festival Internacional de


Teatro Escolar en Español


con jóvenes de últimos cursos de enseñanza secundaria en centros de secundaria bilingües de


la República Checa,


Rusia,


Hungría,


Polonia,


Eslovaquia,


Bulgaria


y Rumanía.
Festival que fue fundado en 1994.
"Hay una emulación entre los distintos países... Porque un festival que lleva ya 17 años tiene una trayectoria", valoró Demetrio Fernández, agregado de educación de la Embajada de España.




Picnic




Fando & Lis


de Fernando Arrabal

vendredi

"Laberinto" de F.Arrabal. Teheran . Iran



Shirin Hosseinzadeh Rahvar


traductora al persa de


"Laberinto" de


Fernando Arrabal


(mejor traducción en el festival universitario de Teheran).



"... 'Laberinto' estará en la escena persa del festival de este año dentro de dos semanas... seria un placer si el autor nos mandara un mensajito para la primera audiencia de esta obra fantástica tuya para imprimir en el folleto del teatro...
...Guest of honour Fernando Arrabal...
.. Fernando Arrabal, 77, is a Spanish playwright, screenwriter, film director, novelist and poet, living in France since 1955. His father, who was opposed to the right-wing movement of General Francisco Franco, disappeared in 1941, which traumatised the young Arrabal. At the age of ten the lad was awarded a National Prize for “Gifted Children” and went on to study at the university in Madrid.
Arrabal has directed seven full-length feature films, published over one hundred plays, fourteen novels, seven poetry collections, many essays, and his celebrated “Letter to General Franco” during the dictator’s lifetime. His complete plays, which run to over two thousand pages, have been published in a number of languages. The Dictionary of Literatures in the French Language writes: "Arrabal’s theatre is a wild, brutal, cacophonous, and joyously provocative world. It is a dramatic carnival in which the carcass of our 'advanced' civilizations is barbecued over the spits of a permanent revolution. He is the artistic heir of Kafka’s lucidity and Jarry’s humor; in his violence, Arrabal is related to Sade and Artaud. Yet he is doubtless the only writer to have pushed derision as far as he did. Deeply political and merrily playful, both revolutionary and bohemian, his work is the syndrome of our century of barbed wire and Gulags, a manner of finding a reprieve..."




Arrabal: Carta a mi traductora persa Shirin Hossein Zadeh
Querida Shirin: Su nombre en persa significa dulce, melodiosa. A sus 24 años se parece usted a la actriz que elegí para encarnar, desvelada, el personaje principal de mi primer largo-metraje en 1970. Respondo, lo menos mal que puedo, a sus preguntas enramadas en mi circunstancia:



¿Le traumatizó de niño la guerra civil como se suele afirmar?: Sería indecente que me refiriera a mi propio pasado sentado en el mirador. En aquellos años se vivieron en Europa los peores crímenes de masas de la historia. Se prolongaron hasta la caída del Gulag. Incluso hoy se perpetúan en ciertos países de rencor y zanjas. En torno mío la Madre Mercedes, Aurorita Morollón, su hermano o mi abuelo fueron capaces de descubrirme los oasis de candor y júbilo en que me formé.


¿Cuál es hoy la pregunta que se hace sobre el misterioso desvanecimiento de su padre?: ¿Cómo es posible que no quede ningún fichero de su desaparición? ¿Cerraron los ojos los archivos, los legajos y las carpetas? Obviamente las autoridades no le mataron, “aplicándole la ley de fuga de un tiro en la nuca” como creía Pasionaria (eso me dijo en Moscú en 1974). Sus jueces tuvieron varias ocasiones de acabar con él, de acuerdo con su legalidad, tras los dos procesos al que le sometieron. Incluso hubieran podido dejarle morir tras su tentativa de suicidio en el presidio el 27 de julio de 1937: De este suceso he recibido “las diligencias” del Juzgado de Ceuta: afirman que mi padre “estaba completamente abatido, debido a su situación familiar, llegando por momentos a un estado de arrebato. Fue hallado en el retrete bañado en un charco de sangre que manaba de ambos brazos”. Mi obra “El laberinto” parece inspirada por este lodacero; pero en el momento de su redacción no conocía los hechos. En aquel trance le salvaron los reclusos don Santiago F. Perdiguero, don Jesús Baños y don Luis Alonso Doval. Yo también conocí otro inolvidable samaritano, esta vez carcelero (lamento ignorar su nombre) en los calabozos de la dirección General de Seguridad de Madrid treinta años después, día por día. En mi teatro o en mi cine la obra suele concluir, tras haber recorrido meandros de calvario, con una subida al cielo.


¿Qué significa “pobre de solemnidad”? : Fue una figura social creada en 1933. Al ser encarcelado y abandonado por todos, mi padre, joven “ex-teniente” y pintor, fue declarado “pobre de solemnidad”. A partir de los años 50, asombrosamente, fue inscrito, en las nóminas de los oficiales vencedores caídos por Dios y por la Patria; y a partir de 1977, en la de los oficiales víctimas por su lealtad a la república. Estas mensualidades fueron gestionadas con gran pericia financiera. El destino quiso que la fortuna, amasada y multiplicada durante medio siglo, condujera a una tragedia shakesperiana a las doce en punto de la primera Nochebuena del tercer milenio. En la noche oscura de San Juan de la Cruz, el silencio del entendimiento se llama fe y el silencio de la voluntad amor.




¿Ha recibido noticias recientes sobre su padre? Acaban de enviarme el informe redactado el 11 de diciembre de 1941 (diez y siete días antes de su fuga y desaparición) por el médico de la Prisión de Burgos don Juan Manuel Astorquiza: En su síntesis global, desconcertado por el caso, asegura que mi padre “inteligente, padece una esquizofrenia catatónica que le impide valerse por sí mismo Con la conciencia confusa su actividad motora alucinante consiste en ideas delirantes”. Don Amideo Cuesta, director del penal, insta a la familia, en carta oficial, para que se haga cargo de él a fin de no verse obligado a ordenar su encierro en un manicomio. Mi padre como santo civil se convertirá en la figura que va a iluminar mi vida y mi obra. Como si me hubiera dicho: la desesperanza es una falta de imaginación y sobre todo de memoria

jeudi

"El Gran Ceremonial" de F.Arrabal en el "Circo Gitano" de México.



Lic. Jessica Esther Moreno:

Directora y fundadora del "Circo Gitano"

Teatro Independiente

México

formada en 2005 por profesionales del teatro,

egresados de la Escuela Nacional de Arte Teatral

del INBA,

del Colegio de Literatura Dramática

y Teatro de la UNAM, de México.


"El Gran Ceremonial"

de Fernando Arrabal


colectivo R3

CIRCO GITANO
COMPAÑÍA DE TEATRO INDEPENDIENTE


Del. Magdalena Contreras

Cementerio de automóviles de F.Arrabal, Buenos Aires


Teatro de Repertorio
Dirección: Roberto Aguirre

Cementerio de automóviles

de F.Arrabal,

Buenos Aires
joven compañía

de los suburbios ("de los arrabales")

de Buenos Aires.


"... dirigidos por Roberto Aguirre con el elenco pusimos Fando y Lis de F.Arrabal...
salimos de gira por Suecia, luego en Paris...
una obra sensible y contundente
nos acompañó en momentos muy violentos..."

mercredi

Today Tenth anniversary (F.Arrabal)



Hoy
Aujourd'hui
Today


Décimo aniversario
Dixième anniversaire
Tenth anniversary

de la
of the

“Desocultación”
Désoccultation
Disoccultation

del
du
of the

Colegio de ’Patafísica
Collège de 'Pataphysique
College of 'Pataphysics

¡Alegría!¡Alegría!
Gong! Gong!
Zim! Boom! Joy! Glee!

(S. Tupetu de Tupetu)

twitter, facebook, arrabal.org, r.h.s.m., larègledujeu, christèle-jacob, panic, viridis...

mardi

“Las cucarachas de Yale” de Arrabal” : BERLIN




“EL PATIO”
BERLIN Theater auf Spanisch


“Las cucarachas de Yale” de Arrabal”


"... 'bio-musical' que hicimos para 'El Patio'. Es una pieza muy divertida,
yo interpretaba a la Princesa Pitusa
,y mis compañeros fueron: El Duque: Felipe Orobón Músicos: Rosibel Molina
y Eduardo Velasco
(violín y gitarra-voz, respectivamente) Muñecos:
Sergio Goñi (caballo),
Alba Orobón (granada)
y Mar Taules (cucaracha y técnica de luces)
Pasamos muy buenos ratos trabajando juntos,
la pieza gusta mucho..."


Firma: María José Gallego que es de la talla de Arrabal (1.58) pero con 4 Kg menos (57) y carnet de conducir. Consiguio' (el dramaturgo, no) un 'Gong!' en Dinamarca y el premio GEMINI (de oro!). Ha sido nominada a los premios Notodo y animó una calle para el Ayuntamiento de Madrid; exactamente la 11. Tiene conocimientos básicos de... Canto... Esgrima... Acrobacia... Cabaret... Máscara (aunque neutra pero todos con mayùscula) y oriental Tango argentino

jeudi

Fando & Lis d'Arrabal. Nieves Rosales. España



Escuela Superior de Arte Dramático

Fando y Lis
de Fernando Arrabal


Nieves Rosales.


"... La historia de cinco personajes perdidos que se funden en la búsqueda de un lugar mítico... un viaje introspectivo que nos ayuda a ubicarnos respecto a los demás y sobre todo, nos pone en el camino hacia una reflexión absoluta sobre nuestra propia identidad, la razón de nuestra huida... Saludemos al miedo, al silencio, al fracaso, a la soledad… y quién sabe, puede que allí encontremos la libertad, preciado tesoro..."

mercredi

Fando e Lis d'Arrabal PORRIÑO Galicia


ESCOLA MUNICIPAL DE TEATRO


PORRIÑO
Para apoiar e promover a cultura teatral entre todos os que a senten como algo propio




"Fando e Lis" de


F. Arrabal




"...O último espectáculo da Escola Municipal Teatro do Porriño


... unha obra tenra, inocente, heavy... ten de todo e ..."

"El Triciclo" de Arrabal. Colombia






Teatro Salamandra


fundado en marzo de 1994 por un grupo de grandes artistas motivado por el propósito de crear e investigar alrededor de las artes escénicas.


Barco Ebrio


Cali


sala concertada apoyada por la Secretaría de Cultura y Turismo Municipal COLOMBIA;


camino al Ajazzgo


sector de San Fernando Viejo




Obra: EL TRICICLO


Autor: Fernando Arrabal




Grupo: Escuela de Teatro

lundi

Fando y Lis d'Arrabal. Grecia



Fando y Lis



F.Arrabal
stefaniemarma@yahoo.gr





Estefania Marmagelou





Atenas


Grecia

"Theatro tou Panikou"
(teatro de panico)
grupo del arte .
Representaciones, a partir de
Diciembre de 2010 a Atenas.

Χρησιμοποιείτε Yahoo!Βαρεθήκατε τα ενοχλητικά μηνύ ματα . Το Yahoo! Mail διαθέτει την καλύτερη δυνατή προστασία κατά των ενοχλητικών μηνυμάτων

dimanche

Films. FERNANDO ARRABAL COLLECTION 2



















Fernando Arrabal
Collection DVD
Volume 2




http://filmsfernadoarrabal.blogspot.com/



INESCAPABLY A MAJOR WORK!": NYTimes

"Una de las obras cinematográficas más audaces, paroxísticas y artísticamente más acabadas" (Amos Vogel, ‘Village Voice’N.Y.);

‘Viva la muerte’ es una obra maestra absoluta . Una de las más deslumbrantes vistas en mi vida" (Pieyre de Mandiargues);

"Arrabal es ferozmente original" (John Parrack, ‘Rolling Stones’);

"Arrabal es mejor que Fellini, que Ingmar Bergman... es al cine lo que Rimbaud a la poesía. " (P. Bruckberger ‘Le Monde’).-



En 2007 el alcalde de París le otorgó el premio “Pasolini” de cine.



DVD Release Date ( Volume 2) :
February 23, 2010
Aspect Ratio:
Various
Rating:
Unrated
Sound:
Various
Region Code/Format:
NTSC Region 1
DVD Released by:
Cult Epics: nico@cultepics.com





http://www.cultepics.com/art_house.html

















FERNANDO ARRABAL
COLLECTION 2





REVIEWS

http://10kbullets.com/reviews/a/fernando-arrabal-collection-2-the-the-emperor-of-peru-car-cemetery/

http://hkfilmnews.blogspot.com/2010/03/fernando-arrabal-collection-2-dvd.html

http://www.rareoopdvds.com/articles/news/arrabalcollection2/

http://www.avmaniacs.com/review.php?id=1319

http://www.dvdfile.com/reviews/dvdreviews/81086-the-fernando-arrabal-collection-2-dvd-review

Etc.



















Film Rating
DVD Rating
Director:
Fernando Arrabal
Film:
Writer:
Fernando Arrabal
Cast:
Boris Bergman, Alain Bashung, Richard Leduc, Juliet Berto, Serge Fuillard, Dominique Pinon, Mickey Rooney, Anick, Spike Lee, Luis Argueta, Tom O'Horgan, Jonathan Starr, Ky Huot Uk , Jorge-Luis Borges etc.

...solo con mi amigo (q.e.p.d.) John Lennon… pero …













El domingo pasado creí estar solo, en Nueva York, con mi amigo (q.e.p.d.) John Lennon… pero … un testigo espontàneo...

http://aaronenblog.blogspot.com/2010/03/el-famoso-desconocido.html
(blog de Aarón de Elche)…

... 30 de marzo de 2010: ... este fragmento [adjunto] pertenece a la obra "Carta al General Franco" (Seneca Editorial : Córdoba 2010), que Fernando Arrabal, el poeta, escritor, dramaturgo, etc. que tuvimos la suerte de conocer el otro día, mientras jugaba a divertirse en Central Park.Si algo me llama la atención de esta generación de artistas (el círculo surrealista), es su capacidad para hacer lo que les de la gana sin importarles lo más mínimo lo que piensen los demás. Algunos critican esta manera de arte, este arte que quizá muchas veces parece que sirva para que los autores se rían de los observadores, ya que no importa si los observadores se ríen de ellos, o los critican.El domingo, el señor Fernando Arrabal (de 78 años), estaba bailando, sí, ¡bailando! rodeado de gente, mientras sostenía un ramo de flores con la boca, mientras el resto de personas nos dedicábamos a mirar con una mezcla de solemnidad, morbo y respeto el homenaje que John Lennon tiene en Central Park. Esa manera de hacer de lo sencillo algo diferente es lo que ha llevado a este señor a ser quien és, a haber pasado de la prisión franquista a ser rico parisino, a conocer a Lennon, Dalí, Picasso, ¡Gala!, a ser reconocido con premios, homenajes, respeto internacional (es un premio Nobel por entregar).Y lo fuerte, es que en España, la de Lope de Vega, Góngora, Bécquer, Baroja, Larra y también Arrabal, se le conoce más por su borrachera en televisión (otra vez se ríe de nosotros mientras nos reímos de él), aquella de "el mineralismo va a llegaaaaarrr", que por su extensísima y preciosa obra. PUES ESO, COSAS PARA CONTAR...

París, 18 de marzo de 1971Don Francisco FrancoPalacio de El Pardo
España
Ex c e l e n t í s i m o Señor:
Le escribo esta carta con amor.
Sin el más mínimo odio o rencor, tengo que decirle que es usted el hombre que más daño me ha causado.
Tengo mucho miedo al comenzar a escribirle:
temo que esta modesta carta (que me conmueve de pies a cabeza) sea demasiado frágil para llegar hasta usted;
que no llegue a sus manos.
Creo que usted sufre infinitamente;
sólo un ser que tanto sufre puede imponer tanto dolor en torno suyo;
el dolor preside, no sólo su vida de hombre político y de militar, sino incluso sus distracciones;
usted pinta naufragios y su juego favorito es matar conejos, palomas o atunes.
En su biografía, ¡cuántos cadáveres! en África, en Asturias, en la guerra civil, en la postguerra...
Toda su vida cubierta por el moho del luto. Le imagino rodeado de palomas sin patas, de guirnaldas negras, de sueños que rechinan la sangre y la muerte.
Deseo que usted se transforme, cambie,
que se salve, sí,
es decir, que sea feliz por fin,
que abandone el mundo de represión, odio, cárcel, buenos y malos que hoy le rodea.
Quizás haya una remota esperanza de que me oiga: siendo niño me llevaron a un acto oficial que usted presidía.
Al llegar usted, entre ovaciones, las autoridades le agasajaron.
Entonces una niña, preparada para ello, se acercó a usted y le tendió un ramo de flores. Luego comenzó a recitar un poema (mil veces ensayado)... Pero, de pronto, presa de emoción, se puso a llorar. Usted le dijo, acariciándole la mejilla:
–No llores, yo soy un hombre como los demás.
¿Es posible que hubiera en sus palabras algo más que el cinismo?
...
_________________
Y AHORA EN FRANCES:
Dimanche dernier je croyais être seul à New York avec mon ami John Lennon (R.I.P)… Mais…un témoin spontané… http://aaronenblog.blogspot.com/2010/03/el-famoso-desconocido.html (blog d’Aarón d’Elche –Espagne-) … 30 mars 2010 : ...Ce fragment (ci-joint) appartient à l’ouvrage « Lettre au général Franco » (Séneca Editorial: Coódoba 2010), d’Arrabal, le poète, écrivain , dramaturge , etc dont nous avons eu la chance l’autre jour de faire la connaissance , pendant qu’il jouait à s’amuser à Central Park.
Si quelque chose de cette génération d‘artistes (le cercle surréaliste) attire mon attention, c’est leur capacité de faire ce qui leur chante sans accorder la moindre importance à ce que les autres pourront en penser . Certains critiquent cette sorte d’art, cet art qui peut-être bien souvent semble servir aux auteurs à se moquent des observateurs, puisque peu importe si les observateurs se moquent d’eux ou les critiquent.
Dimanche, monsieur Fernando Arrabal (78 ans) était en train de danser (oui, de danser!) entouré de gens, un bouquet de fleurs entre les dents, tandis que nous, les autres personnes présentes, nous regardions avec un mélange de solennité, curiosité malsaine et respect l’hommage que John Lennon reçoit à Central Park. Cette façon de faire de ce qui est simple quelque chose de différent, c’est-ce qui a conduit ce monsieur à être qui il est, à devenir, après les geôles franquistes ,un riche Parisien ; à connaître Lennon, Dali, Picasso , Gala!, à être reconnu en recevant des prix , des hommages , le respect international (c’est un futur prix Nobel).
Et le plus fort c’est qu’en Espagne, celle de Lope de Vega, Góngora, Bécquer, Baroja, Larra et aussi Arrabal , on le connaît davantage parce qu’il s’est saoulé à la télévision (encore une fois il se moque de nous tandis que nous nous moquons de lui) , lors de la fameuse émission «le minéralisme va arrrrriver» , que par son œuvre si vaste et si belle. EH BIEN VOILA, DES CHOSES à RACONTER… (traduction de Lis)

MetaCafe "Fando et Lis" d'Arrabal . France



"...Video Arrabal gratuit sur Youtube..."


- DailyMotion


- MetaCafe


"Fando et Lis"


de Fernando Arrabal


par la Compagnie Sîn.




"A Oração" de Fernando Arrabal - Brasil



.
... final de pesquisa

em Interpretação

ministrada pelo curso de artes cênicas da

UNIRIO.

Com Anna Terra e

Bernardo Schlegel.




jeudi

Théâtrothèque monstrueuse n°1 : Arrabal Théâtre du Rond-Point




Théâtrothèque monstrueuse n°1 : Arrabal


Théâtre du Rond-Point
L’INA et le Théâtre du Rond-Point s’associent pour mettre à l’honneur l’écrivain d’origine espagnole Arrabal, entouré de son bestiaire monstrueux. Mini festival de projections en tous genres : trois soirées de documents rares ou inédits, interviews, témoignages, captations de pièces ou films de théâtre, entrecoupés de rencontres et d’éclats tirés de son oeuvre et du mouvement Panique, qu’il fondait avec Topor et Alejandro Jodorowsky.
Arrabal a été nommé « Transcendant Satrape » du Collège de Pataphysique en 1990 ; quarante personnalités ont reçu cette distinction, dont Duchamp, Man Ray ou Ionesco.
Auteur d’une célèbre lettre à Franco, ami de Warhol et de Tzara, proche de Breton, il a passé trois années chez les surréalistes. Retour en force et en films sur l’oeuvre agitée d’un mouvement culte et de l’un de ses génies phares.
Les lundis 4, mardi 5 et mercredi 6 avril, 17h-23h
entrée libre sur réservation